Crna Gora ima riječ: Charlie Hebdo

Prvo pitanje pri posmatranju ove famozne Šarli zavrzlame je pitanje razloga, zašto iko u CG priča o šarliju definišući se kao ovaj ili onaj, kada ljudi, kamenjarci jednostavno ne znaju ni šta je satira ni šta je sprdnja, ni šta je otpor. O geopolitici, religijama, pravdi, društvenoj osviješćenosti - ne treba ni komentarisati crnogorsko znanje. 

Nas četvrt vijeka, naživo, bez anestezije siluje jedna omanja horda imbecila – poziciona i opoziciona – i tu se nismo pokazali kao neki znalci. Rastežu nas suprotstavljeni politički, ekonomski, kulturni i ne manje važni, medijski,  klanovi; mediji koji se dodvoravaju i kao kameleoni kamufliraju u društveno poželjne matrice, u logiku profita.

Posmatrajući današnje medijsko i društveno oglašavanje, reklo bi se da Crna Gora poslednja dva dana nije postojala na mapi svijeta (pardon, Evrope kojoj hrlimo), a nije postojala ni u našim životima. Danas je glavna tema bila neki događaj tamo u Francuskoj: neko nekoga ubio (taman kao što se i kod nas dešava, doduše uz dosta lošiji scenario i režiju, što je, istina, posledica naše slabe kinematografske i teatarske tradicije. Tako i večerašnja emisija „Petkom u 8“ takođe posvjedoči tezu o nepostojanju Crne Gore i njene zbilje, polemišući o pogibiji nekih novinara sa lošim smislom za humor; i globalnom teorizmu, čija meta Crna Gora nije i neće biti, pogotovo kad uže u NATO. Kao i Francuska.

Ipak, imam nevjrovatnu količinu prigovora savjestii odbojnosti da pišem o tako ogavnoj i gnjiloj temi kao što je trenutni Charlie Hedbo trans. A nije teško imati prigovor savjesti pri osvrtu na bilo koju  „vruću“ temu u Crnoj Gori, jer jednostavno naša zemlja voli te teme i svi volimo da budemo zaprša temama koje su u žiži  publiciteta.

Crna Gora  djeluje kao onaj klasični prototip odjeljenja nekog trećeg razreta, tamo na kraju hodnika, (u onom smrdljivom dijelu, blizu wc-a) koje je nekom ironičnom sudbinom bog sastavio od najzanimljivijih primjeraka. I tamo, u toj maloj učionici baštini se običaj „upisivanja“ na nečijoj glavi, patikama ili šta god...

E tako i u CG, koja god tema da se desi, svi se upišu u nju sa po jednom šklempom za uši. Naravno, ta šklempa je i izvjesnog sociološkog  karaktera, u domenu prestiža. Naime, svačija se šklempa o glavu tek ošišanog posmatra; ko je najbolje opalio, ko je najsmješnije; čija je najviše zaboljela; ko je imao i kakav gaf tokom paljenja po potiljku ošoganog. Svega toga, svjesni su i oni koji čekaju red da opale šklempu, dobro oni znaju da ih posmatra cijelo odjeljenje i da će, ako šklempa bude, autentična, oni biti legende odeljenja, bar do četvrtog časa. Tako da se svi trude da njihva zauška bude antologijska.

E tako i kod nas, svi volimo, a hvala bogu i blagodetima slobode govora i interneta,  možemo da sa upišemo na vruće teme. Te se tako, koliko se sjećam u poslednjih par mjeseci upisasmo na Gavrila Principa, na umrle bebe u Bijelom Polju, na parenje Labudova (Šljukića i Emila) ministra za seks... Dakle, kao namamljene mušice, kačio se autor za autorom, tekst za tekstom – svi za temu koja se čita, svi za jedan pregled više na portalu.

U svakom slučaju, sada su dani kada se upisujemo na slučaj satiričnog terorističkog napada nekih terorista na isto tako brutalno satirični list Charlie.

Kako rekoh, imam blagu jezu po leđima i prigovor savjesti da pišem o jednoj tako ogavnoj temi kao što je ko je koga ubio i zašto. Naravno, pri ovoj polemici stada, svi se veoma jasno suzdržavaju da nekim neopreznim gestom, riječju, zarezom ne prikažu sebe da podržavaju zločine. Dakle, svi se slažu da su ubistva nešto loše. Ok,bravo za moju slatku naciju! Bravo! Dakle, u XXI vijeku, toliko smo jebeno emancipovani, da se slažemo u tome da je ubistvo loše, uprkos činjenici da mnogima na usta zadebljavaju bale teških frustracija, a bogami i želje da se neko makar malo prikolje. To je jedna od boljki, fašizma provincije, upakovanog u društveno poželjan i očekivan govor.

Ipak, tu se polako očitava nedosljednost; nemoć, nemanje želje da se onda svaki zločin, nasilje, definišu preko istog aršina i da se u počinitelja upre prstom.

Međutim, postoji jedan problem u svom tom slaganju da je ubistvo loše – teško je ocijeniti oko čega polemišu moralni i intelektualni kepeci u Crnoj Gori. Pokušaj da se makar skicira šema stavova i argumenata više je nego nezahvalan.

Na jednoj strani su oni koji se identifikuju sa Šarli, pri tom žestoko se pozivajući na ontološke argumente negativnih implikacija religije. S druge strane imamo one koji  se ne identfikuju sa Šarlijem zbog ovog ili onog razloga; među njima ima onih koji vagaju, koji implicitno govore o zasluzi da se pogine, ali ima i onih zajebanih koji su nas sve provalili, pa su glasno rekli da niko nije Šarli iako se identifikovao (ovi su posebni slučaj). Na trećem mjestu su oni koji pričaju o licemjerstvu ovih prvih i samog Šarlija; Na četvrtom mjestu su oni koji razotkrivače licemjerea nazivaju licemjerima. Na petom mjestu su oni sa „teorijama zavjere“; za njima nastupaju oni koji svojim umom, kao fenjerom ismijavaju teorije zavjere i tako dalje i tako dalje.

A sve to u jednoj maloj, hipersenziivnoj i prepametnoj crnoj gori; empatičnoj zemlji koja tuguje tugu i boluje bol svijeta. Bitno je da su svi iznijeli svoje mišljenje i po malo kenjali nasve strane; upisali se u dupe javnog mnjenja i noćas mogu mirno da spavaju.