Premijera
Premijera je noćas u CNP. Moramo to da gledamo. Moramo. Kaže i savija. Evo ovo ćemo da izduvamo na koktel posle premijere. Brate, to će da nas uništi. Samo ti to spakuj i uživaj. Vidimo se.
Stvarno je bio plan da uždimo džokić na sred koktela. Složili smo se da to ne radimo kao neki kurčev performans, nego kao čin čistog uživanja. Upravo da ne bi skretali pažnju na sebe, napravili smo plan. Ja uzmem dim, držim i trudim se da ne pravim one nenormalne grimase, izbačam ga i stavljam džoa u pepeljaru. Okrenem se par puta oko sebe i uvjerim se da je sve pod kontrolom. Sve ok? Naravno bejbi. Onda on ponovi to isto. Kad dođemo do flopa nema otimanja, nego gospodski gasimo svoju „cigaretu“. Kao i posle svake premijere pjani, drogirani i najedeni kulturni poslenici treskaju se jedni uz druge i dodaju se s ispljuvanim tompusima. Uvažena slikarka vraća bardu crnogorskog glumišta njegovo kubansko govno, a on joj jednim potezom ruke kaže „puši ga, slobodno“ i svojim bardovskim koracima kreće ka sušenoj pršuti. Neđe u tom ludilu vidim svoga brata. Guzi neku tetku što bi baba mogla da mu bude. Guzi je i dobro mu je. Noćas je svima dobro. Bili su na premijeru. Pored mene se stvara ženska osoba u godinama. Jedna od onih što za ovakve prilike iz naftalina vadi svoje najbolje kompletiće, prostire ih po bračnom krevetu i gleda. Mogu mislit kolko je defilovala po kući i ispred ogledala dok baš ovaj nije izabrala. Šešir, marama i parfem su samo detalji koji krase čitavu dekoraciju. Aaa! Dok je gasila cigar, rukav od sakoa joj se malo podigao. Dovoljno da vidim užas. Brojanica! I to ona sa likovima jebenih svetaca! Kako je mogla tako da kiksa?! Mičem se odatle i idem po piće. Obožavam kad se spoji vožnja kanabisa i alkohola. Ona baba, mislim tetka o koju se trljao moj brat, napušta skup i prolazi kroz neka vrata. Kroz navarenu percepciju sve to mi djeluje nekako filmično. Evo ga i bratski za njom. A vazda je meni govorio da sam babojebac, pičkica malena. Nek se zagriju malo i dolazim im u posjetu. Do tada ću se ubačit u grupu grobova sa likovne i pokušat da ih ispratim u njihovom baljezgarenju o umjetnosti. Nevjerovatno koliko neki ljudi mogu da seru o „stvaranju“. Dok ih čovjek sluša, ne može a da se ne zapita pričaju li oni ikad o nekim trivijalnostima. Je li se ikad požalila koleginica umetnica svojoj koleginici umetnici kako je ostala bez toalet papira posle ogromne količine proliva koji je bukvalno popišala iz svoje guzice? Ili bi se i ta priča nekako povezala sa kreativnošću? I što si uradila? E, tada mi se javilo to nadahnuće. Ustala sam, onako uneređena, i rukama i četkom počela da nanosim na platno sadržaj sopstvenih crijeva. Planiram da napravim čitav ciklus inspirisan tim. Kad ga završim poslaću ga na venecijansko bijenale. Pošalji, pička ti materina, i nek ti Petar Ćuković kaže koju riječ o tim tvojim govnima. Nisam siguran jesam li ovo izgovorio naglas, ali znam da sam se udaljio od likovnjača, brzo i odlučno. Prolazim kroz ona tajanstvena vrata. Ko je čitao „Privatnu galeriju“ zna kakvo sam gubljenje doživio kroz lavirint pozorišnih hodnika. U jednom trenutku, našao sam se na galeriji. Mrkli mrak je polako počinjao da se otvara, da ih otkriva. Na sceni se igrala najjača predstava u istoriji CNP-a. Ona baba-tetka jahala je u svoj svojoj golotinji mog rođenog brata. Zvukovi koje su ispuštali nisu bili sa ovoga svijeta.
Sjeo sam u prvi red galerije i počeo. Drka drka đon drka drka đon. Pjevušio sam u sebi stari hit Ramba Amadeusa.
No comments:
Post a Comment