Zbog volontera, rezervista, pripravnika...

- Dobar dan, je l može...

- Da da... izvolite?

- Ja sam taj i taj, da li bih mogao razgovarati sa nekim urednikom ili glavnom facom...

- Glavnom facom?

- Mislim šef, direktor, ne znam kako se to ovdje zove.

- Aham...  da... (mala stanka dok palcem i kažiprstom gladi buckasti podbradak) da... A da li imate zakazano?

- Pa ne baš. Samo sam htio jedan blitzkrieg razgovor, evo donio sam...

- A to je?

- Pa to vam htjedoh pokazati, to je moj CV. Evo, ako hoćete da pogledate.

- A izvinite, zašto vi to meni dajete?

- Pa tražim posao.

- To je trebalo na mail da pošaljete, a mi bismo vas kontaktirali. U konkursu je lijepo data adresa, ne znam zašto ste dolazili...

- Da, znam, ali htio sam doći... a kad sam već došao, ne možemo ni vi ni ja ništa izgubiti.

- Hm, zanimljivo. U redu, pogledaću taj CV. Ali da znate, postoje ljudi koji se kod nas bave konkursom i kadrovskom politikom. Svejedno ćete morati mail da...

- Evo izvolite CV.

Kratka stanka.

- Pa vi imate samo srednju školu?

- Da.

- I nemate radnog iskustva.

- Pa da. A evo, u ovoj fascikli su moje ideje...

- Kakve ideje, pobogu?

- Pa rekli ste da tražite kreativne ljude sa originalnim idejama i inovativnim rešenjima kako vizuelnim, tako i tematskim...

- Hvala, mislim da sam dovoljno vidjela. Ne znam da li ovo radite stalno, ali ovo vam je vrlo neozbiljno.

Utoliko ulazi veliki debeli čovjek, kako bismo rekli, domaće face. I pored velikog stomaka, vidi se da je veliki radnik. Jedan od onih što završavaju posao dok se nesposobni i nakićeni diplomama prenemažu po stolicama. To pokazuje hrpa fascikli, brzi hod i Lacosta opuštena majica. Vidim da graške znoja nije napravila neka zategnuta pozerska kravata, već rad. Gledamo se.

- Dobar dan.

- Dobar dan.

Odgovara mi gledajući mi fruzuru sa prikrivenim osmijehom znatiželje. Upitno gleda nadrndanu gospoćicu.

- Ovaj momak je došao da traži posao.

- A je li?

I opet me gleda komično ispitivački.

- A zar nije to trebalo preko maila, Zorice?

- Pa ja sam mu to rekla. A on je došao i sa gomilom ideja, zamisli. Sve nekakvi kolaži...

- Kakavih ideja?

- Evo izvolite.

Malo drsko mu tutnuh moju fasciklu na one njegove i raširih osmijeh.

- Aaa ti si ovo malo ozbiljno shvatio. Ne brini, imamo mi već ljude za to. Srediće se to. To su školovani producenti.

- U redu.

- Ali sviđa mi se ovo. Bar si nešto pokušao. Nije ovo baš kvalitetno, ali više si no ostali vjeruj mi. A Zorice?

- A jeste...

- Zanimljiv si mi. Ajde, pošto još nisam oformio ekipu, neka bude kod mene. Zakači ga tamo Zorice i javi Mileni da je za mene.. pa ćemo viđet.

- A kako Momo pobogu, pa ne smijem to radit. Još nije završen rok za slanje mailova.

- Ajde ajde Zokiii. Nisam ja od juče, neka ga mali tu. Kako ti bješe ime?

- Zagor.

- E Zagore, za sad ćeš bit na nekom probnom radu, sa nekim momcima koji su vrh u svom poslu. U regionu su najjači. Provodićeš tu po šest – sedam sati sa nama, sedam dana nedeljno, pomagaćeš im kako ti što kažu. Zorica ti je zadužena za plate i organizaciju. Ja sad idem, žurim. Ona će ti uzet broj i javit kad da dođeš. Aj pozdrav.

I ode lagani, opušteni lik. Ja dobih posao i tupi frustrirani pogled mlade debeljuškaste Zorice.

- E što mi radi ovaj Momo. A ja sam mu kao neki šef tobož, a sve se on pita. Prijatelj mog oca. A ima on iskustva. Kroz cijelu bivšu Jugoslaviju je radio. U redu Zagore. Javiću ti ja.

- A samo jedno pitanje. Kolika će mi plata biti?

- Aham, to... 160 eura.

- 160 eura mjesečno? A sedam sati da radim dnevno.

- Pa dobro nije fiksno. Nekad je više, ali nekad je i manje. I to ti je probni rad...

- Gospođice, ja sam  mislio da se oko toga bar malo dogovaramo, to je užasno mala plata, čak i kad bih crnac bio.

- Ma nemoj molim te! Viđi ga! Još sa srednjom školom! To je standardna početnička plata. Znaš li ti da su nama prije tri mjeseca došla četiri diplomirana studenta i rade za honorar od 70 eura. I to su objeručke prihvatili.

- Dobro, pa?

- Pa?! A tebi je malo 160!

- Pa meni jeste. Nisam ja kriv što su oni nenormalni pa prihvataju te crnačke uslove.

- Viđi kako se on ponaša! Nenormalni?! Šta ti zamišljaš da si? Oni zarađuju svoj hleb i njima je stalo da budu od koristi u životu, a ne da se prenemažu da im je mala plata. Eto, oni ne prave nikakve probleme. Ozbiljni su i rade.

- To vam vjerujem, mada ne znam šta rade sa 70 eura. Ali, ponavljam vam, to što su oni pristali da beru pamuk, ne znači da ja treba ili da je to standard. Oni su spustili standard i sebi i cijeloj generaciji.

- Momak...

- Zagor.

- Ma ... nećemo se raspravljat. Znaš li ti još koliko studenata čeka red da dobije tvoj posao za duplo manju platu. A ti se još tako ponašaš. Ja se s tobom raspravljat neću. Slobodno zaboravi na ovaj posao.

- Ali meni je Momo...

- Na njega zaboravi dečko! On je star i one se tebe sjutra neće ni sjetit. Sreo vas je takvih... Aj izađi napolje. Naći ćemo nekog manje pričljivog i drskog od tebe.

- Prijatno.

Uglavnom, od sada, kad budem tražio sledeći posao, priča će mi biti ovakva:

,, Dobar dan, ja sam taj i taj (Zagor). Voljan sam da radim (što mi god i koliko kažete). I veoma sam ozbiljan i bespogovoran, tako da ni plata neće biti problem. Tu do sedamdeset eura, standard. Kao i svi mladi ljudi. Ni ja nisam drugačiji. Normalan sam. Max 150 eura. 
Ili ne?