Šupkotopijsko Ja

(ili: O Odiseji šupaka)

   

   Živim život kojega, čini mi se, ostaću gladan. Neki dani ugodni su, kao gozba i izobilje. Tad su mi halapljivom oči, gladne. Ruku na srce, ti dani su rijetki. Proždrljivo strpam u sebe to što mi je pri ruci. Naduje mi se trbuh tako da jedva pod rebra stane ali ujutru splasnem, a s oproštenjem, guzica ostane prazna. Morao sam se zapitati zašto je to tako. 

   Srećem na ulici , na TV-u i na poslu mnoge ljude koji život proživješe pune guzice, i da budem iskren nije njima loše. Njihovim se šalama ljudi rado smiju, njihove se žene ljute javno i kao da sve im u životu dolazi na vrijeme ili preko reda. Gledam im te pune guzice, šetaju se, gegaju, skijaju, igraju tenisa, meškolje se s guza na guz u sedištima dobrih kola i kožnih fotelja. A moja zadnjica stalno na tvrdom i hladnom? 

   Niti je koščatija, niti dlakavija od njihovih. Nije mi jasno, a i pomalo mi je krivo. Kako da napunim guzicu, kako da se dohvatim neke skupe fotelje pa da se i ja malo promeškoljim. Ali, to je svijet u koji se ulazi na mala vrata kroz uske hijararhiske okvire kroz koje ja nikako da se uguram. Ni na koji način ne doživljavam sebe kao preglomaznog, ali valjda nisam dovoljno vješt ni prekaljen. Treba se za to dobro stisnuti, skupiti i naglaviti uporno. Nekome u pozadinu.

  A kako izgleda to u svijetu najboljih,  šupčanih cvjetova. Strategija: videti kako to drugi rade. Cilj: puna guzica. 

   Upalio sam TV, našao dnevnik i sjeo da učim od najboljih. Političarima prija kad ih narod zagleda. Oni rado paradiraju s onim čime ispod široko zakopčanog kaiša njišu i izgleda kao da tu ima mjesta za sve. Obećana je to zemlja, Eldorado, riznica enciklopedija za one s vještim okom, a ja ako sam gladan nisam slijep. Znalački, krenuo sam od najpunijie zadnjice, najbitnijeg lika. Lijep čojvek, prava bista, a guzovi široki i duboki, prostrani, oaza sigurnosti. Gledam ga tako i čudim se sebi, gledam u muško dupe, a mislim o pokojnoj babi. Baba s tanjirom spanaća u ruci “ Snaga ti na usta ulazi” ,objašnjavala mi je uporno, a ja, dijete, shvatih je zdravo za gotovo. Ali istina je savim drugačija. Snaga  danas na dupe ulazi, a jalova je i suvišna  priča o spanaću i rektumu. 

   Gledam ovog što ga narod zove lijepim, kad zakorači desno prosto mu gaće nabubre od raznih ministarstava, tužilaštava, sudova; kad krene lijevom tu su kolege, čitava partija. Jasno se vide glave mjesnih odbornika, raznih direktora, policijskih šefova. Tamo dublje, negdje između, žive gradonačelnici s familijama, tajkuni, kriminalci i čega sve tu nema! Nego, nekako mi je neprijatno da pročačkam, a rado bih, ali šta ću ako vidim nekog komšiju, druga iz škole, mog poslodavca. Kako ću ako vidim nekog ko se tu toliko duboko zavukao da za njega više nema nazad? Nemam iskustva, šta bih mu rekao, ima i drugih guzica, nije se trebalo toliko zalijetati. Lepi je lepi, s njim se ide do kraja.

   Njemu se zavuku  ljudi  s porodicom, dovedu prijatelje, kumove, rodbinu, pa kako se ko snađe. Veliko je to dupe ali prevelika je tu gužva za jednog tridesetogodišnjaka početnika. Tu se ljudi laktaju, gaze preko leševa, a i ne upada se tu bez jake veze. Svi nekako djeluju prebukirano, zatvorena je to zajednica. Moram brzo da delujem. Jasno je! Najbolje je krenuti od nekog malog. Probaš, pa sta bude bude. Postoji način, šablon, mantra protokol. Pa ako ko guzat naiđe eto šanse da se zavučem. Prvo, naravno, stvar treba opipati.  Treba čoveka razmekšati, približiti se, pa čekati pogodan momenat. Pažljivo odabrati stranu, a onda penentracija u bolje sutra. Moje dupe biće drugima na putu. Prvo će kod mene da se svraća, ja ću da se pitam. Moć. Snaga na dupe ulazi. Biće trnovit put kroz moju guzicu to obećavam.

   Dani se nanizaše. Radio sam na sebi, obigravao sam oko raznih šupaka prakse radi i mogu sa sigurnošću da kažem da sam dosta iskusio i nisam više početnik. Učio sam od najboljih i vjerujem u sebe. Šupak koji mi se na neki način nametnuo, po prirodi stvari, je šupak moga šefa. Protokol je protokol, mislio sam, i bih sasvim spreman da uronim duboko, dublje nego što je ikad iko tu bio, pa da zajedno idemo kroz život, od šupka do šupka, karpe diem. On i ja ruku pod ruku, braća po oružiju. Dođe i taj dan. Njegova kancelarija bila je puna, bio sam strpljiv i izlišno uporan, prava uvlaka. Mislio sam da njegov šupak nema bolju alternativu.

   Al ne lezi vraže, on nije mislio tako. Očajan gledao sam među džepove njegovih farmerica kao u svoje najbolje sutra. Tako blizu, a tako daleko. Rekao je da sam prestar za njegove skute. Treba mu neko mlađi reče, neko koga će lakše da oblikuje, neko ko je boljeg odgoja i ko se nije premišljao u mladosti. Tad izgubih glavu i rekoh i ja što mi je na duši. Nazvah ga šupčinom i kukavicom pred ljudima. Uvući ću se ja boljem u dupe, priprijetio sam, i budi siguran da sam sposoban za to. Govorio sam odvažno dižući moral svim prisutnima. Propisno sam se u par rečenica izasrao po njegovom šupku, okrenuo se i otišao. 

   Od momenta kada pređoh prag njegove kancelarije obuze me neka toplina kao da mi je, oprostite na izrazu, dupe punije i ne bi mi neprijatno nego malo čudno kad se okrenuh za sobom i vidjeh maloga Mladena. Propeo se na prste i gura li gura, riješio klinac da mi se uvuče. Zašto meni crni Mladene pitah ga. Šta će ti to? Gledao sam ga kako objašnjava. Totalni je laik, kako će se taj govana najesti dok se ne opameti, mislio sam. Nije ovo pravi put za tebe, rekoh mu. Ima još guzica, idi šupni se nekom drugom. 

   Stajao je preda mnom i činilo mi se da nemam prava da ga odbijem. Meni se u dupe uvlači, ne nikom drugom. Možda imam neku odgovornost, obavezu ali čemu to? Šta će meni da mi neko iz guzice viri? Ćutke sam razmišljao i dalje ga gledajući. Taman kad sam pomislio da bi jedino moralno bilo da ga pustim, da ga prihvatim, opet mi pred oči dođe slika pokojne babe. „Snaga ti na usta ulazi žvaći sporije“, govorila je, a onda mi opet Mladen osta pred očima. 

   „Mladene“, rekoh, snaga na usta ulazi i ne moraš da živiš od šupka do šupka, nije to pravi put. Mlad si, oformićeš se po obliku tuđe guzice, izgubićeš svoje ja, A takav nikom nisi dobar. Gledaće na tebe kao na dlaku kad u dupe od sjedenja uraste. Ćuškaće te od šupka do šupka. A samo zamisli, Mađo, kad bi svi glave iz tuđih guzica izvukli i kada bi svako svojim putem krenuo slobodan. Zamisli državu u kojoj svako gleda svoja posla, u kojoj je svako slobodan da govori ono što misli i nikog nema da prepada i opominje… Zamisli državu koja poštuje svoje građane samo zbog toga ko su i koliko vrijede...

   Jebi se, promrmlja klinac uvrijeđen i ode!

Napoleon Pakito